Da li zaista znamo šta je društvena odgovornost ?

– U životu ne postoje slučajnosti. Ako ih ima, onda ih je malo –

Nedavno smo u jednom društvu poveli raspravu o društvenoj odgovornosti. Nisu to bili meni bliski ljudi, ni oni koje često viđam, ali svejedno, uvek sam raspoložen da saslušam tuđe mišljenje. Interesantno je da su u raspravi najglasniji bili oni za koje lično smatram da nemaju naročito opravdanje za takav nastup. Uglavnom je to česta slika danas, a najčešće na društvenim mrežama – najglasniji su oni koji o onome o čemu govore zapravo najmanje znaju.

Obično ne reagujem na to ne zato što sam oguglao, nego zato što takve rasprave smatram gubljenjem energije. Priča se razvijala tako da smo u jednom momentu svi vitlali argumentima i primerima kako smo društveno odgovorni, što, ispostavilo se, i nije bilo tako loše. Evo i zašto. Naime, onaj koji se prokazivao za najvećeg dobrotvora (u šta nemam pravo da sumnjam), zapravo je najlošiji poslodavac. To je nešto što je opšte poznato svima koji su u tom trenutku sedeli za stolom. Međutim, njegova priča nije dobila sporni karakter dok drugi za stolom nije rekao da svo to donatorstvo prema zajednici duboko poštuje, ali da najvećom društvenom odgovornošću ipak smatra brigu o svojim zaposlenima kroz redovna, stabilna i dobra primanja. Naravno, atmosfera je u tom momentu splasnula. Bio je to pravi primer one situacije kada ljudi upadnu u sopstvenu zamku, bez da ih prethodno neko u nju gurne.

Suština ovog susreta i zaključak je da s vremena na vreme treba prvo da pogledamo sebe, svoje „dvorište“, ono što radimo, i ako je sve u redu, opravdano je da idemo dalje. I da doniramo. Gledajući odgovornost iz tog ugla, stvari u našoj kompaniji postavljene su sasvim dobro. Zaposleni imaju redovna primanja, priliku da se usavršavaju kad god to žele (o primerima ljudi koji su neverovatno napredovali pisaću jednom priliom detaljno), imaju odlične uslove za rad.

Osim toga, zaposleni u MaxBetu gledaju da i sami pokažu svoju društvenu odgovornost. To je taj „next level“ u radu koji volim kod njih. U par navrata ove godine kolektivno smo dali krv. U ustanovama u kojima se leče i borave deca, skromnim izdavajanjem – Svim srcem- rešili smo neke dugogodišnje probleme.

Gledam da i lično, van kompanije, dam doprinos tamo gde je potrebno. Rešio sam da u novembru to bude crkva u Sremskim Karlovcima posvećena Svetom proroku Iliji. Moja donacija neće rešiti sve njihove probleme, ali će biti doprinos, a nadam se i motivacija drugima. Tako to posmatram. Ukoliko svako od nas pruži po jedan deo nečega, verovatnoća da problem rešimo je mnogo veća nego da to radimo sami. Setite se samo koliko je obolele dece poslato u inostranstvo na lečenje zahvaljujući porukama od 100 ili 200 dinara koje može da izvoji velika većina. To je ta snaga zajedništva, visoka kolektivna svest.

Treba razmišljati o pojmu društvene odgovornosti, idu praznici i možda je pravo vreme za to. U međuvremenu, podeliću detalje iz unutrašnjosti crkve koja je me je ostavila pod utiskom.

Saša Marčeta